O nama

Trajan Maksimovski, Beograđanin, rodom iz Trgovišta, krojački zanat je izučio najpre u rodnom gradiću na jugu Srbije, kod Stanoja Trajkovića, legendarnog krojačkog asa tog kraja, koji je za svog radnog veka proizveo 40 majstora rasutih kasnije širom naše nekad velike zemlje.

Tri godine je savladavao osnove zanata koji se potom usavršava čitavog života. Trajan kaže da mu je prvi problem u savladavanju krojačke veštine bio - naprstak. Nikako nije mogao da se navikne da ga drži na prstu. Štipala ga je za oči i prašina iz materijala, gušili ga oblačići pare koji su se dizali iz pofajtanih štofova pode velikim peglama na žar, bez koji se nije mogao ni zamisliti ovaj zanat. Kao ni bez makaza, konca, špenadla, lenjira, krede, santimetra, potom i modernih mašina za krojenje i šivenje... Ali, džaba alat bez krojačke veštine.

Učenik počinje od najlakših stvari, od štafiranja - poruba za pantalone. Sledi učenje otvaranja rupica, koje se nekad radilo ručno, a danas mašinski, pa redom. Stari majstori su nekad čitavo odelo šili ručno - bila je to veština i ponos zanta. Takav način šivenja bio je trajniji, ali ne i kvalitetniji od današnjeg.

Da bi se stiglo do krojenja, šegrt je trebalo da prolije mnogo znoja i da nebrojeno puta izbode prste prve dve godine. Potom je postajao kalfa, već formirani majstor koji je mogao ponešto i samostalno da radi.
Pravi majstor je bio učitelj-uzor, čije su znanje i iskustvo njegovi učenici upijali kao sunđer.

Svoje prvo odelo, kao deo majstorskog ispita, majstor Trajan je sašio za jednog 12-godišnjeg dečaka, na neviđeno. Imao je samo mere. Od treme na ispitu zamalo da da zaboravi da su za odelo, sem štofa i pribora koji uz njega ide, potrebna i dugmad. Ali ispit je položio, radio najpre u svom rodnom mestu a onda, u potrazi za mušterijama i boljom zaradom, 1978. je stigao u glavni grad.

Odela po meri šiju najpre oni čiji posao nalaže da budu elegantni - diplomate, političari, poslovni ljudi koji vode različite firme. Potom svi ostali kojima je elegancija ispred svega ostalog. To su uglavnom mlađi ljudi koji traže klasične krojeve, koji ne podležu brzim modnim promenama. I ambasadori ili političari se drže klasičnih modela sakoa i blejzera od kvalitetnih štofova.

Za jedno odelo je uglavnom potrebno oko tri metra štofa, koje donosi mušterija, cuger, dva i po metra postave, lepljivo platno, anramenice, dugmad... Uzima se mera, dogovara model i majstor može da počne posao za prvu probu. Krojenje može trajati čitav sat, dva, pa i tri - ako je mušterija korpuletnija. Onda sledi lepljenje "plastike", endlanje, koje je nekad bilo ručno, a danas mašinsko i formira se grubi oblik sakoa.

Prva proba je najvažnija, jer se tada na mušteriji oblikuje buduće odelo. Za drugu probu se ufircaju i rukavi i našiju džepovi, kragna - sve sem postave. Ako je sve kako valja, treća proba nije ni potrebna, ubacuje se postava i odelo završava.

Odelo mora na mušteriji stajati kao saliveno...

Majstor Trajan šije i za dame sve što spada u težu garderobu - kapute, mantile, kostime, pantalone... Nema pravila ko su zahtevne mušterije: lepši ili jači pol. Njemu je važno da njegovu šnajdersku radionicu svi napuste zadovoljni. Tu onda "padne" i čašćavanje, a mušterija dođe opet, što je dodatno priznanje.

Buvljak, preprodaja jeftine robe, konfekcije i naša mala platežna moć nadjačavaju želju za elegancijom - po meri.